Psi iz Galveiasa

Žoze Luiš Peišoto posvetio je ovaj roman svom rodnom mestu, seocetu Galveiasu u ruralnoj
Portugaliji, uloživši neupitno jezičko i stilsko umeće u figuraciju čudno prepoznatljivog sveta
naseljenog malim ljudima, ali i njihovim pakostima, bezočnostima, i uopšte isprepletenostima svake
vrste. Taj svet doživeće bukvalan, metaforičan, ali nedvosmislen potres kada meteorit napravi krater
u zemlji i uzbuni seljane.

U kratkim epizodama predočeni su portreti upečatljivih junaka. Njihovi međusobni odnosi
mentalitetski su bliski i nama ovde i sada, i na toj gorko-slatkoj istini naopakih, a dirljivih egzistencija
počiva jedno od zadovoljstava čitanja Peišotovih knjiga.

Iza i oko naturalizma kojim je prikazan život jednog seoceta pod velikim, kataklizmatičnim nebom,
napreduje i jedan lirski glas, koji na život i ličnost gleda samilosno i sa razumevanjem. Sa njim, i još
mnogo iznijansiranih glasova, dobro pogođenih tonova za individualnost svakog od nas.

"Oči slušalaca su rasle od straha. Kako se bojati neba? Bilo bi to previše straha. Nebo je uvek tamo iznad. Kada se izgubi vera u to nebo, onda i strah postaje trajan. U tom se slučaju, čak i kada se na nebu ništa ne događa, svakodnevni život pretvara u najgoru muku, do te mere da se priželjkuje onaj konačni udar, da se napokon završi ta bol." "Budućnost je prepuna nemogućih trenutaka koji samo čekaju da se dogode." "Ti se čudiš što zemlja ne može toliko da podnese? Ja se čudim što zemlja može toliko da podnese, a da je to ne uništi."