Mogu da imam

Mi smo taj svetli mršavi čovek. Trči nam se, udahnuli bismo vazduh, poželeli bismo da imamo svoju volju. Kroz procese koji nas jedu, kroz raspadanje i negacije, kroz strasno tihovanje u belinama, krčeći put prema malim stvarima vrednim opevanja, kroz odrastanje u sintaksi, poezija Maše Tomanović reže hirurškom nežnošću.

Miloš Živković

Subjektivni mentalni život je znatno bogatiji od načina na koji ga konceptualizujemo, rasuđujemo o njemu i izražavamo kroz jezik. U središtu mišljenja i jezika je pojmovna metafora, koja utiče i na jedno i na drugo. Odlaženje do nje, njeno uzimanje i pružanje pred nas neka su od dešavanja kojima prisustvujemo dok čitamo zbirku pesama Maše Tomanović Mogu da imam.

Nađa Parandilović

Mogu da imam je zbirka snova i želja koliko i zbirka pesama. Razračunavanje sa javom, potvrđivanje pripadanja: stihovi poput „ovo možeš smatrati svojim (...) to je / polovična osveta i fizički problem“ ili „to je bila moja kuća iako mi nikada nije bila jasna“ postavljaju čitaocu mapu unutrašnjeg sveta pesnikinje, a snolike predstave zahtevaju raščlanjavanje do konačnog razumevanja koje nikad ne dolazi. Baš taj osećaj frustriranosti čini ovu knjigu neverovatno privlačnom i svežom.

Milica Špadijer