Izabrane pesme Rastka Petrovića

Kada je dvadesetčetvorogodišnji Rastko Petrović objavio 1922. zbirku poezije Otkrovenje ona je u srpsku posleratnu liriku pala kao jeretička bomba i odjeknula kao divlja psovka, pobegla iz krvotoka grozničave prirode pesničkog bića koje je prošlo golgotu Velikog rata. U dvanaest intenzivnih i egzaltiranih poema i trinaestom, blasfemično-poetičkom kredu („Probuđena svest [Juda]“), pesnik dopire do najdubljih ekstaza intrauterinskog života i traume rođenja, odnosno do najgrubljih telesnih senzacija psihičke realnosti.

Pustolovno lirsko ja koristi pobunjeni biološki zavičaj i oporost naturalističkog porekla, seizmofrafski beleži neurotične potrese tela i damare mišića, i transponuje te čudesne i apokaliptične kliktaje i prognoze na estetski plan upravo da bi odgonetnulo ne samo sopstveno biće već i tajnu bića svakog čoveka.

„Ništa nije prirodnije nego ova knjiga, danas, u našoj književnosti”, pisao je Miloš Crnjanski, inače jedan od retkih koji je u ovoj himni telu prepoznao na vreme „iskren glas bezbrojnih duša” i izuzetan stvaralački čin. Celokupni pesnički opus Rastka Petrovića gravitira oko Otkrovenja, pa je tako i u ovom izboru pesama sve okrenuto momentu kada je pesnik postao jedan od najagilnijih i najistaknutijih predstavnika avangarde u srpskoj poeziji