Izabrane pesme Vojislava Ilića

I strahom srce učas se pritaji
Gledajuć mutno na jesenji dan
Ah, šta su snovi i beskrajne želje,
Kad život pada kao tihi san!...

Ima njegova poezija neku jedinstvenu graciju kakvu dotle nije pokazivala naša poezija, nešto eterično, prizračno. To je tamno osećanje i neodređena, lutalačka misao, kazana svečano, harmonično, poetično, sa visinom himni. Za tu poeziju polumraka on je našao idealnu versifikaciju, otmenu dikciju, svečan ritam, naročito fine, glatke, harmonične stihove.

Jovan Skerlić

U njegovom delu srpska poezija 19. veka ponovo je u malom prešla ceo svoj razvojni put od klasicizma do simbolizma, često nadoknađujući ono što u stvarnosti, u celini i na vreme, iz ovih ili onih razloga, nije stigla da iživi

Milorad Pavić

Čini se da se značaj Vojislava Ilića ne iscrpljuje u kulturnoistorijskoj dimenziji njegovog čina, u prostoru i vremenu zadanom određenim trenutkom. Zvuk pevanja Vojislava Ilića osluškujemo danas kao šum jedne snažne ponornice koji se, preobražen u modernoj akustici, uporno probija u pevanje ovde i danas. Naročito kao izraz iskonske melodije jezika koji se, oslobođen formalnih stega, organizuje po svojim zakonima, koje je Vojislav osećao u srži. Ako je to osluškivanje tačno, onda je Vojislav Ilić živi pesnik, u metaforičnom mnogosmislu te reči.

Ivan V. Lalić