Naličje i lice
Alber Kami
Novi naslovi, Esejistika
Ja znam da je moje izvorište u "Naličju i licu", u tom svetu siromaštva i svetlosti u kome sam dugo živeo, i sećanje na taj svet i dalje me čuva od dve suprotstavljene opasnosti koje prete svakom umetniku: ogorčenosti i zadovoljstva. Pre svega, siromaštvo za mene nije nikada bilo nesreća: svetlost je u njemu raskošno sijala. Čak su i moje pobune bile njome obasjane. To su gotovo uvek – i mislim da to mogu pošteno da kažem – bile pobune za sve, za to da svačiji život bude uzdignut u svetlost.
Ako, uprkos tolikim naporima da odnegujem jezik i oživim mitove, ne uspem da jednoga dana ponovo napišem Naličje i lice, smatraću, u to sam potajno ubeđen, da nikada nisam ništa uradio. Ipak, ništa me ne sprečava da sanjarim kako ću jednog dana u tome uspeti, da zamišljam kako ću u središte tog dela postaviti zadivljujuće ćutanje jedne majke i nastojanje jednog čoveka da pronađe neku pravdu ili ljubav koje bi bile protivteža tom ćutanju. U snu života evo čoveka koji nalazi svoje istine i gubi ih, na zemlji smrti, da bi se kroz ratove, krike, ludilo za pravdom i ljubavlju, najzad kroz bol, vratio onoj tihoj otadžbini u kojoj je i sama smrt srećno ćutanje (iz predgovora autora)
Naličje i lice je prvo delo koje je Alber Kami objavio pod svojim imenom u Alžiru 1937. Sastoji se od serije eseja o alžirskom okrugu Belkur, kao i o dva putovanja, prvo na Balearska ostrva, a drugo u Prag i Vićencu. Ponovo je štampan 1958. godine, sa predgovorom u kojem Kami razmatra svoj dosadašnji rad i kritički ocenjuje svoje pisanje.
- ISBN: 9788660361761
- Broj strana: 60
- Pismo: Latinica
- Format: 19,5x12,5cm
- Godina izdanja: 2022
Alber Kami
Alber Kami je rođen u Alžiru 1913. godine, u porodici siromašnih zemljoradnika. Završio je studije filozofije na alžirskom Univerzitetu, sve vreme paralelno radeći, kako bi preživeo. U mladosti počinje da se interesuje za književnost i pozorište, pa će jedno vreme predvoditi sopstvenu pozorišnu trupu. Bio je član Alžirske komunističke partije, a 1940. osniva i uređuje časopis „Borba“ u Parizu, koji se uključuje u podršku francuskom otporu nacizmu. Kao esejista, publicista i književnik, proslavio se svojim romanima "Stranac" (1942), "Kuga" (1947), "Pobunjeni čovek" (1951) i "Pad" (1956), kao i esejom "Mit o Sizifu". Godine 1957. dobio je Nobelovu nagradu za književnost. Poginuo je 1960. u saobraćajnoj nesreći, nadomak francuskog gradića Sans, kada je život izgubio i njegov veliki prijatelj i poznati francuski izdavač Mišel Galimar.
