Kormak Makarti: Ne verujem da je dobrota nešto što učiš

Kormak Makarti izbegava intervjue, ali uživa u razgovoru, piše Džon Jirgensen u uvodu razgovora sa američkim piscem vođenim za “Volstrit žurnal” u bašti hotela “Mendžer”, izgrađenog 20 godina posle opsade Alamoa, čiji su ostaci odmah pored. Intervju koji prenosimo ovde rađen je još 2009. godine, ali izgleda da nimalo nije izgubio na aktuelnosti, niti su uvidi i stavovi sagovornika na bilo koji način prevaziđeni i osporeni. Naprotiv.

* * *

Popodnevni razgovor, a uključio se i reditelj filma “Put” Džon Hilkout, protegao se do mraka, a onda se preselio za sto za večeru u obližnjem restoranu. Gospodin Makarti, u kvalitetnom džinsu i kaubojkama sa rupicama, počeo je obrok iskapivši “bombaj gibson”. Pisac (76) probio se romanom “Krvavi meridijan” iz 1985. godine, pričom o američkim plaćenicima koji love Indijance na granici sa Meksikom. Komercijalni uspeh usledio je kasnije, sa romanom “Svi ti lepi konji” (1992), osvajačem Nacionalne književne nagrade i prvim delom “Pogranične trilogije”. Kritičari su uronili u njegovu detaljnu viziju Zapada, njegove slikovite opise nasilja i njegovu mišićavu prozu sa mahom poskidanom interpunkcijom.
Sam pisac, ipak, pokazao se manje dokučivim. Njega nećete naći na sajmovima knjiga, čitanjima i drugim mestima gde se okupljaju pisci. Gospodin Makarti više voli da se druži sa “pametnim ljudima” izvan svog domena, poput profesionalnih pokeraša i mislilaca sa Instituta Santa Fe, fondacije za teorijske nauke čiji je pisac dugogodišnji član.
Poslednjih godina, njegov je krug zašao malo dublje u Holivud. Mnogi njegovi novi čitaoci otkrili su ga kao izvor za film “Nema zemlje za starce” (2007), triler koji se vrti oko aktovke sa novcem od droge i okorelog ubice. Film u režiji Džoela i Itana Koena osvojio je četiri “Oskara”.

“Put”, romana koji označava novu etapu u Makartijevoj karijeri takođe je adaptiran za film. Podjednako intimna i tmurna, knjiga govori o vezi čoveka sa svojim sinom dok se njih dvojica bore za opstanak godinama nakon što je kataklizma prebrisala svet. Roman je dobio Pulicerovu nagradu 2007. godine, a naširoko ga je promovisala Opra Vinfri, birajući ga, na iznenađenje mnogih, za svoj klub čitalaca.
Film, sa Vigom Mortensenom u glavnoj ulozi oca i Kodijem Smit-Mekfijem (jedanaestogodišnjakom u vreme snimanja) kao sinom, pomno prati sumornu priču iz knjige, usključujući i susrete sa ljudožderima.
Gospodin Hilkout je Australijanac koji je snimio “Ponudu”, nasilnu priču u vestern maniru smeštenu u australijsku nigdinu. Da bi dobio razorene pejzaže u “Putu”, Hilkout je snimio veći deo filma u Pitsburgu zimi, gde su ostaci nekadašnjih rudnika uglja i čeličana poslužili da dočaraju pustoš.

Pozadina Makartijevog romana duboko je lična i izvire iz njegovog odnosa sa jedanaestogodišnjim sinom Džonom, kojeg je dobio sa trećom suprugom Dženifer. Kako se smrt širi u “Putu”, glavni junak opsesivno štiti sina i priprema ga da nastavi sam: “Znao je samo da je to dete njegova potvrda. Rekao je: Ako on nije reč od Gospoda, Gospod nikada nije progovorio.”
Makarti je doleteo ovde iz svog doma u blizini Santa Fea, u posetu producentskoj kući svog prijatelja Tomija Li Džonsa. Glumac, zvezda “Nema zemlje za starce”, režirao je i igrao glavnu ulogu zajedno sa Semjuelom L. Džeksonom i u filmu zasnovanom na Makartijevom komadu “Ograničeni suton”. Počinje tako što jedan čovek sprečava drugog da se baci pod voz.
Makarti i Hilkout lako su pokazali predusretljivost jedan ka drugom u sklapanju prijateljstva, iako je ta saradnja mogla da bude i trnovita.
Hilkout mu je rekao: “Skinuo si mi ogromno breme sa leđa kad si rekao ‘Vidi, roman je roman, a film je film, i to su različite stvari’”.
Toplim glasom, smeškajući se povremeno i zureći prodorno zelenosivim očima, Makarti je govorio o knjigama nasuprot filmu, apokalipsi, očevima i sinovima, prošlim i budućim poduhvatima, o tome kako piše i – o Bogu.

Kada prodate prava na knjigu, da li vam ugovori omogućavaju nekakav nadzor scenarija ili je to van vaših moći?

– Ne, prodate to i odete kući i odete u krevet. Ne petljate se u projekat nekog drugog.

Kad ste prvi put bili na snimanju, koliko se to poklapalo sa onim kako ste videli “Put” u svojoj glavi?

– Rekao bih da moja predstava o tome šta se dešava u “Putu” nije uključivala 60 do 80 ljudi i gomilu kamera. (Reditelj) Dik Pirs i ja snimali smo film u Severnoj Karolini pre jedno 30 godina i pomislio sam: “Ovo je pravi pakao. Ko bi ovo radio?” Umesto toga, ustanem, uzmem šolju kafe i šetam naokolo i pomalo čitam, pa sednem i otkucam nekoliko reči i gledam kroz prozor. Da, prisiljava vas da to izbegavate bez obzira na sve.

Kada ste razgovarali o prenošenju “Puta” na film sa Džonom, da li vas je on pritiskao pitanjem šta je izazvalo pomor u priči?

– Mnogi ljudi me to pitaju. Nemam mišljenje o tome. U Institut Santa Fe srećem se sa naučnicima iz svih oblasti, a pojedini među njima, geolozi, rekli su da im je to izgledalo kao udar meteora. Ali može da bude bilo šta – proradio je vulkan ili nuklearni rat. Nije to zaista ni važno. Tema je zapravo: šta radite? Poslednji put kada je izbio krater u Jeloustounu, ceo severnoamerički kontinent bio je pod 30 centimetara debelim slojem pepela. Ljudi koji su išli da rone u Jeloustounskom jezeru kažu da je na dnu izbočina visoka oko 30 metara i da sve to na neki način pulsira. Od različitih ljudi dobijate različite odgovore, ali bi to moglo da proradi u narednih trista do četiri stotine godina ili bi moglo da proradi u četvrtak. Niko to ne zna.

Kakve stvari vas zabrinjavaju?

– Ako mislite na neke od stvari o kojima govore misleći, pametni naučnici, shvatate da za stotinu godina ljudska rasa više neće biti prepoznatljiva. Možda ćemo zaista biti delom mašine i možda ćemo imati računare ugrađene u tela. Više nego samo teorijski moguće je u mozak ugraditi čip koji bi sadržao sve informacije iz svih biblioteka u svetu. Što bi rekli ljudi koji su o tome govorili, samo je stvar iznalaženja načina za povezivanje žicama. Eto, dakle, problema koji možete poneti sa sobom uveče u krevet.

“Put” je priča o ljubavi između oca i sina, ali oni nikada ne kažu “Volim te”.

– Ne. Ne mislim da bi to išta dodalo priči. Ali mnoge od replika tu su doslovni razgovori mog sina Džona sa mnom. Upravo na to mislim kad kažem da je on koautor knjige. Mnoge stvari koje klinac (u knjizi, op. aut.) kaže su stvari koje je Džon izrekao. Džon je rekao: “Tata, šta bi ti radio ako bih umro?” Rekao sam: “I ja bih hteo da umrem”. A on je rekao: “ Da bi mogao da budeš sa mnom?”. Rekao sam: “Da, da bih mogao da budem s tobom”. Upravo razgovor kakav bi vodila dva momka.

Zašto ne potpisujete primerke “Puta”?

– Postoje potpisani primerci, ali svi oni pripadaju mom sinu Džonu, tako da će moći kada napuni 18 da ih proda i ode u Las Vegas ili štagod. Ne, to su jedini potpisani primerci knjige.

Koliko ih ima?

Dvesta pedeset. Povremeno dobijam pisma od knjižara, ili koga već, gde kažu “Imam potpisan primerak ‘Puta’”, a ja im kažem: “Ne, nemaš”.

Kakav je bio vaš odnos sa braćom Koen na “Nema zemlje za starce”?

Sreli smo se i ćaskali par puta. Uživao sam u njihovom društvu. Pametni su i veoma talentovani. Ni njima, kao ni Džonu, nije bila potrebna moja pomoć da snime film.

“Svi ti lepi konji” takođe su preneti na film (sa Metom Dejmonom i Penelope Kruz). Da li ste bili zadovoljni kada se pojavio?

– Mogao je da bude bolji. Kako se sada čini, mogao je da bude montiran i pretvoren u zaista dobar film. Reditelj je imao osećaj da može celu knjigu da prenese na ekran. E, pa, ne možete to da uradite. Treba da odaberete priču koju hoćete da ispričate i da je prenesete na ekran. I tako je on napravio taj film od četiri sata i onda shvatio da, ako zaista hoće i da ga prikazuje, treba da ga skrati na dva sata.

Da li ovaj problem sa dužinom važi i za knjige? Da li je za knjigu 1.000 strana previše?

– Za savremene čitaoce jeste. Ljudi očigledno čitaju samo detektivske romane bilo koje dužine. Sa takvim knjigama je “što duže, to bolje” i ljudi će pročitati svaku prokletu stvar. Ali ležerne knjige od 800 strana, kakve su pisane pre stotinu godina, više jednostavno neće biti pisane i ljudi treba na to da se naviknu. Ako mislite da ćete napisati nešto kao “Braća Karamazovi” ili “Mobi Dik”, samo izvolite. Niko to neće čitati. Ne zanima me koliko je ona dobra ili koliko su čitaoci pametni. Njihove namere, njihov mozak je drugačiji.

Ljudi kažu da je “Krvavi meridijan” nefilmičan zbog čistog mraka i nasilja u priči.

– To je samo početni nivo za ono što sledi. Jednostavno, grozna količina artefakata izbrisaće sva značenja koja bi oni ikada mogli da imaju. Ali nikada, verovatno, nećemo stići tako daleko.

(Džon Hilkout) – To si čuo od najvećih autoriteta. Da li ti je neko iz Instituta odao neke insajderske informacije? Možeš li da nam kažeš datum?

(Makarti) – Za šta, za kraj sveta? (Smeh) Ne, nemaju oni taj datum.

(Hilkout) – Tvoje pisanje, to je vrsta poezije. A tako mnogo toga što čitaš i izučavaš zasnovano je na činjenicama. Postoji li granica između umetnosti i nauke i gde ona počinje da se muti?

(Makarti) – Izvesno je da ima estetike u matematici i nauci. To je jedan od puteva koji je Pola Diraka uvalio u problem. On je bio jedan od velikih fizičara 20. veka. Ali, on je zaista u to verovao, kao i drugi fizičari, tako da će pred datim izborom između nečega što je logično i nečega lepog oni odabrati estetiku kao nešto što verovatnije može biti istinito. Kada je (Ričard) Fejnmen sastavio svoju ažuriranu verziju kvantne elektrodinamike, Dirak nije mislio da je ona tačna zato što je bila ružna. Bila je zbrkana. Nije imala jasnoću i eleganciju koju je on povezivao sa velikim matematičkim ili teorijama iz fizike. Ali pogrešio je. Za to postoji samo jedna formula.

Postoji li razlika između toga kako je čovečanstvo predstavljeno u “Putu” u odnosu na “Krvavi meridijan”?

– Nema baš mnogo dobrih momaka u “Krvavom meridijanu”, dok je “Put” o dobrim momcima. To je glavna tema.
(Hilkout) – Sećam se da si mi rekao da je “Krvavi meridijan” o ljudskom zlu, dok je “Put” o ljudskoj dobroti. Sve dok i sam nisam dobio sina shvatio da je ličnost jednostavno urođena u osobi. Možeš da vidiš kako se oblikuje. U „Putu“ je dečak rođen u svetu gde su moral i etičnost izvan sistema, skoro kao naučni eksperiment. Ali on je najmoralniji lik. Da li misliš da ljudi počinju kao rođeni dobri?

(Makarti) – Ne verujem da je dobrota nešto što učiš. Ako si nasumično prepušten svetu da se učiš dobroti iz njega, imaćeš problema. Ali ljudi mi kažu s vremena na vreme da je moj sin Džon jednostavno divan klinac. Pričam ljudima da je on toliko moralno superiorniji od mene da se osećam budalasto kada ga ispravljam u vezi sa nečim, ali moram nešto da radim, otac sam mu. Ne možeš baš mnogo da uradiš pokušavajući da od deteta napraviš nešto što ono nije. Ali šta god da jeste, sasvim sigurno to možeš da uništiš. Samo budi podmukao i surov i možeš da uništiš i najbolju osobu.

Šta vi i vaš sin radite zajedno? U čemu nalazite sličnosti?

– Imam osećaj da istokrvnost ne znači baš mnogo. Imam veliku familiju, a samo jednu osobu među njima osećam bliskom, a to je moj mlađi brat Denis. On je moja fela momka. Ja sam njegova fela momka. I Džon je moja fela momka.

Obojica ste očevi male dece. Gledajući ih, da li imate utisak da se umetničke veštine prenose sa roditelja na decu?

(Makarti) – Džon crta sve vreme, ali moram da kažem da nije mnogo dobar u tome, a ja sam bio. Bio sam dete slikar. Vunderkind. Radio sam svakakve stvari. Velike, raskošne slike životinja. Nisam to radio godinama. I to je nestalo. Nikad nisam to razvijao.

(Hilkout) – Mi delimo to. Imao sam ozbiljnu disleksiju i crtanje mi je bio mehanizam za opstanak. Završilo se to tako što sam imao zasebnu karijeru u mladim godinama i svoja dela u Likovnoj galeriji u Hamiltonu u Kanadi kada sam bio jako mlad. Oslikavao sam murale za grad.

Zaista? Ja sam onda čudak koji nije pokazivao svoje radove kao dečak?

(Makarti) – Ja sam izlagao kad sam imao osam godina. Bila je to samo stvar prestiža. Lokalne izložbe. I sećam se pojedinih slika. Jedna od njih bila je nosorog koji se odmara. Bilo je to nekako lepo. Veliki rad vodenim bojama, kombinovana tehnika. Druga jedna bila je zaista svetlo crvena, vulkan koji izbija. Bilo je zanimljivo. Kasnije sam crtao ptice i tako te stvari. Slikanje prirode.

Osećate li se kao da pokušavate da označite ista velika pitanja u celom svom radu, samo na drugačije načine?

– Kreativni rad često je vođen bolom. Izgleda da ako nemate nešto za vratom što vas izluđuje ne možete ništa da uradite. Nije to dobra nagodba. Da sam Bog, ne bih to radio na taj način. Stvari koje sam napisao više me ne interesuju, ali su me svakako interesovale pre nego što sam pisao o njima. Dakle, ima nečega u tome da ih pisanje o njima sravnuje. Iskoristili ste ih. Kažem ljudima da nikada nisam pročitao nijednu od svojih knjiga i to je istina. Oni misle da ih zavitlavam.

Ranije ste govorili o tome kakvu ulogu sreća igra u životu. Gde se sreća umešala kod vas?

– Nema osobe, rođene od Adama naovamo, koja je bila srećnija od mene. Ništa mi se nije dogodilo, a da nije bilo savršeno. Ne trudim se da budem vrcav. Nikad nije bilo da sam bio švorc i izbedačen, a da nešto nije uletelo. Ponovo, i ponovo, i ponovo. Dovoljno da vas učini sujevernim.

Prevod: Matija Jovandić

Preuzeto sa: glif.rs