Filip K. Dik pre 40 godina: Živimo u kompjuterski programiranoj stvarnosti

Filip K. Dik dobio je 1963. godine prestižnu nagradu “Hugo” za svoj roman “Čovek u visokom dvorcu”, ostavljajući za sobom uticajne autore naučne fantastike poput Merion Cimer Bredli i Artura Klarka. O romanu je “Gardijan” pisao: “Ništa u toj knjizi nije kao što izgleda. Likovi uglavnom nisu to što kažu da jesu, a objekti su uglavnom lažni”. Zaplet – alternativna istorija u kojoj Sile osovine pobeđuju u Drugom svetskom ratu – vrti se oko popularnog, ali švercovanog romana pod nazivom “Skavac leži trom”. Knjiga, koju je napisao lik iz naslova, opisuje svet nakon pobede saveznika i Dikov roman sugeriše to da zapravo ova “knjiga u knjizi” opisuje “pravi” svet romana ili onaj, gledano kroz stvarnost romana, u najmanju ruku sasvim moguć.

“Čovek u visokom dvorcu” možda je Dikova najdirektnija i najzavodljivija ilustracija iskustva sa alternativnom stvanošću, ali ona je jedna od mnogih. U intervjuu sa Dikom za vreme čuvene SF konferencije u francuskom Mecu 1977. godine, Dik je naveo da on sam, poput Hjumovog “intuitivnog tipa ličnosti”, živi “u polju mogućeg pre nego u polju aktuelnosti”.

Dik takođe iznosi parabolu o prastarom, komplikovanom, ćudljivom automatizovanom gramofonu zvanom “Kapard” koji vrti različita stanja destruktivnog haosa. “Ovaj Kapard”, kaže Dik, “sažima zagonetni ultrasofisticirani univerzum kom je bilo uobičajeno da radi neočekivane stvari”.

U istom intervjuu, Dik se kreće tamo i ovamo po tolikim svojim teorijama o tome šta ove “neočekivane stvari” predstavljaju tako da je teško pratiti ga. Ali na istoj konferenciji održao je i govor naslovljen “Ako vam ovaj svet izgleda loše, onda bi trebalo da vidite neke druge”, a on sadrži i jednu posebnu teoriju: da je univerzum veoma unapređena – kompjuterska simulacija. (Taj razgovor kružio je internetom i kao „Da li je Filip K. Dik obelodanio pravi matriks još 1977?”)

Dik nastavlja obraćanje opisom svog vizionarskog, mističnog iskustva doživljenog 1974. nakon operacije zuba koje je zabeležio u svom opširnom dnevniku (objavljenog u skraćenom obliku kao “Egzegeza Filipa K. Dika”) i u radovima poput trilogije “Valis” i “Božanske invazije”.

Kao ishod ovih vizija, kod Dika se razvilo uverenje da su “neka od njegovih književnih dela u doslovnom smislu istinita”, izdvajajući posebno “Čoveka u visokom dvorcu” i “Tecite, suze moje, reče policajac”, roman iz 1974. o SAD kao policijskoj državi.

Oba ova romana zasnovana su, kaže Dik, “na fragmentarnim, preostalim sećanjima na takav užasan svet ropskih država”. On je objasnio i da se ne seća prošlih života, nego “drugačijeg, veoma drugačijeg sadašnjeg života”.

Na kraju, Dik iznosi svoju matriks-poentu i tu je veoma jasan: “Živimo u kompjuterski programiranoj stvarnosti i jedini trag koji imamo nastaje onda kad se neka od varijabli promeni, a neka prepravka pojavi se u našoj stvarnosti”. Te prepravke izgledaju kao dežavi, kaže Dik, osećaj koji dokazuje da je “varijabla promenjena” (ali ne kaže i ko to radi), a “alternativni svet se razgrana”.

Filip K. Dik, obdaren smislom za veoma posredan humor, uverava slušaoce nekoliko puta da je smrtno ozbiljan. (Izgled lica mnogih od njih otkriva, u najmanju ruku, nevericu.) Ali opet, možda su Dikove ludačke hipoteze na kraju krajeva potvrđene, i to ne samo zbog uspeha “Matriksa” i “Matriksovih” analogija. Već nekoliko godina unazad, teorijski fizičari i filozofi bave se teorijom da mi u stvari zaista živimo u kompjuterski generisanoj simulaciji i da smo, štaviše, “možda i sposobni da je detektujemo”.

Izvor: Reality Carnival
prevod: M. Jovandić

Preuzeto sa: glif.rs