Filip K. Dik kao SF Filozof (I, II, III deo)

I deo: Meditacije o blistavoj ribi

Kada verujem, ja sam lud.
Kada ne verujem, patim od psihotične depresije.
– Filip K. Dik

[dropcaps round=”no”]F[/dropcaps]ilip K. Dik je verovatno najuticajniji pisac naučne fantastike u proteklih pola veka. Tokom njegove kratke i blistave karijere, napisao je 121 kratku priču i 45 romana. Za života je ostvario uspeh svojim radom, ali njegov uticaj je stalno eksponencijalno rastao od njegove smrti 1982. Dikova dela će verovatno biti najprepoznatljivija kroz uspešne holivudske adaptacije, preko filmova kao što je Blade Runner (prema romanu “Da li androidi sanjaju elektronske ovce”), Total Recall, Minority Report, A Scanner Darkly i skorašnji The Adjustment Bureau. Pa ipak, samo će nekolicina ljudi Dika smatrati i misliocem. A to je greška.

Dikov život se odavno preselio u legendu, začinjen šarenolikim pričama o ludilu i intoksikacijama. Neki smatraju da ta legenda samo skreće pažnju sa Dikove književne briljantnosti. Džonatan Letem piše – s pravom, po meni – “Dik nije bio legenda i nije bio lud. On je živeo među nama i bio je genije.” Pa ipak, Dikov život nastavlja da se podosta nameće kada je u pitanju promišljanje njegovog dela.

Ovde sve upućuje na događaj koji Dickheads (Ljubitelji lika i dela Filipa K. Dika, prim. prev.) zovu “zlatna riba”. Dana 20. februara 1974, Dika je silovito pogodilo jedno nesvakidašnje otkrovenje, posle posete zubaru zbog upaljenog umnjaka, gde je primio dozu natrijum tiopentala. Jedna devojka mu je dostavila bočicu Darvon tableta u njegov stan u Fulertonu, Kalif. Imala je na sebi ogrlicu sa medaljonom u obliku zlatne ribe, drevni hrišćanski simbol koji je prisvojio isusovski antiestablišmentski pokret šezdesetih.

Taj medaljon, kako tvrdi Dik, počeo je da emituje zlatne svetlosne zrake, a Dik je odjednom iskusio nešto što je nazvao, imajući u vidu Platona, anamneza: prisećanje ili totalni opoziv celokupne sume znanja. Dik je tvrdio da je našao pristup onome što filozofi zovu moć “intelektualne intuicije”: direktna percepcija metafizičke stvarnosti od strane uma, koja se nalazi iza zaklona pojavnosti. Mnogi filozofi, od Kanta pa nadalje, tvrdili su da je takva intelektualna intuicija ljudskim bićima dostupna samo kao lažni opskurantizam, obično u vidu religijskog ili mističnog iskustva, kao što je Svedenborgova vizija anđeoskog mnoštva. Ovo je Kant nazvao jednom ljupkom nemačkom rečju die Schwärmerei, neka vrsta vrcavog entuzijazma, gde je sopstvo doslovno o-duševljeno bogom, o theos. Odsečno odbacujući pažljiva ograničenja i zabrane koje je Kant nametnuo različitim oblastima čistog i praktičnog uma, fenomenima i noumenima, Dik je tvrdio postojanje direktne intuicije od strane konačne prirode, što je on nazivao “istinskom stvarnošću”.

Međutim, epizoda sa zlatnom ribom je bila samo početak. Tokom nekoliko narednih dana i nedelja, Dik je iskusio, i u njima uživao, nekoliko celovečernjih psihodeličnih vizija sa fantazmagoričnim lajtšouom. Te hipnotičke epizode su se povremeno opet javljale, zajedno sa glasovima i proročkim snovima, sve do njegove smrti osam godina kasnije. Mnoge veoma čudne stvari su se dogodile – previše da bi se ovde sve navele – uključujući i glinenu posudu koju je Dik zvao “Ho On”, ili “Oh Ho”, a koja mu je drskim i razdražljivim glasom govorila o raznim dubokim, spiritualnim temama.

E sad, da li je ovo bio samo loš trip na esidu, ili kvalitetan natrijum tiopental? Je l’ Dik stvarno bio odlepio? Je l’ bio psihotičan? Je l’ bio šizofrenik? (Napisao je: “Šizofreničar je skok unapred, koji je omanuo.”) Da li su te vizije bile samo posledice niza moždanih napada, koje neki nazivaju “privremenom epilepsijom”? Da li bi sada mogli da objasnimo i razjasnimo Dikova otkrovenja nekom boljom neuronaučnom pričom o mozgu? Možda. Ali problem je u tome što svako od ovih običnih objašnjenja maši bogatstvo fenomena koji je Dik pokušavao da opiše, i takođe previđa njegova jedinstvena sredstva kojima ih je opisivao.

Činjenica je da je Dik, pošto je iskusio ono što je nazvao “2-3-74” (događaji iz februara i marta te godine), proveo ostatak svog života pokušavajući da razume šta mu se dogodilo. Za Dika, razumevanje znači pisanje. Bolujući od onoga što bismo mogli da nazovemo “hronična hipergrafija”, između 2-3-74 i njegove smrti, Dik je napisao više od 8000 stranica u vezi sa onim što je iskusio. Često bi mu se događalo da piše po celu noć, ispisujući i po 20 stranica bez proreda, sa uskim marginama, u cugu, najčešće pisanih rukom i prepunih neobičnim dijagramima i kriptičnim skicama.

Nedovršena planina papira, prikupljena posthumno u nekih 90 foldera, nazvana je “Egzegeza”. Ove fragmente je prikupio Dikov prijatelj Pol Vilijams, koji su onda čamili u njegovoj garaži u Glen Elenu, Kalifornija, nekoliko narednih godina. Prelepo izdanje izbora iz ovih tekstova, sa zlatnom ribom na naslovnoj strani, konačno je objavljeno krajem 2011. godine, prostirući se na moćnih 950 stranica. Ali, ovo je samo delić celine.

Dik je zapisao: “Moja egzegeza je pokušaj da razumem moje sopstveno razumevanje.” Ova knjiga je veoma čudnovata i ona je produženi čin samo-interpretacije, naizgled beskonačno promišljanje događaja 2-3-74, koje kao da uvek kreće ispočetka. Često dosadna, repetativna i pod uticajem ogromne paranoje, “Egzegeza” takođe poseduje i mnoga poglavlja autentične briljantnosti i poseduje potpuno razoružavajuću iskrenost. Povremeno, kao u gorenavedenom epigrafu, Dik pada u melanholičnu utučenost i očajanje. Ali u drugim momentima, poput Simona Maga, opsedao ga je manični ego u kome se sjedinjavao sa božanskim: “Bio sam u umu boga.”

Kako bi shvatio šta mu se dogodilo tokom 2-3-74, Dik se koristio sredstvima koja su mu bila pri ruci i koja je najviše voleo. Tu je bio komplet od 15 tomova “Enciklopedije Britanike” koji je Dik kupio krajem 1974, i verovatno neprevaziđena “Enciklopedija filozofije” Pola Edvardsa, koja je objavljena u osam tomova 1967, jedna od najbogatijih i najobimnijih filozofskih studija koje su ikada objavljene. Dikovo čitanje je bilo nasumično i eklektično. Doduše, enciklopedije su mu omogućavale neformalnost u rapidnim asocijacijama koje su pružale određenu formalnu i sistematsku koherentnost njegovim raznolikim opsesijama.

Lutajući mnogobrojnim enciklopedijskim odrednicama, Dik je otkrivao veze i korespondencije ideja u svemu. Dotakao se takođe i izvornih tekstova mnogih filozofa i teologa – naročito presokratovaca, Platona, Majster Ekharta, Spinoze, Hegela, Šopenhauera, Marksa, Hajdegera i Hansa Jonasa. Njegove interpretacije su ponekad veoma bizarne, ali su često neodoljive.

Ovo me dovodi do važnog zaključka. Dik je bio u potpunosti autodidakt. Nije izdržao vše od jednog semestra na Berkliju, 1949, krenuvši na i odustavši od predmeta filozofije u razmaku od nekoliko nedelja. Dik je ova predavanja napustio gnušajući se neznanja i netolerantnosti, kada je postavio pitanje svom profesoru u vezi sa verodostojnošću Platonove metafizičke teorije oblika – što je istina koja se Diku pokazala kao takva usled iskustva 2-3-74. Dik očigledno nije obučavan da bude filozof ili teolog – iako mi se taj izraz “obučavan” gadi, jer izjednačava akademike i domaće ljubimce. Dik je bio filozof amater, ili, da pozajmim izraz jednog od urednika “Egzegeze” Erika Dejvisa, on je bio nešto divno: garažni filozof.

Ono što je Diku falilo u smislu akademske i naučne rigidnosti, on je nadoknađivao moćima imaginacije, i bogatim, lateralnim, kumulativnim asocijacijama. Da je više znao, to bi možda dovelo do toga da stvara manje interesantne lance ideja. U kasnijim opaskama u “Egzegezi”, Dik piše: “Ja sam prozni filozof, a ne romanopisac.” Zanimljivo je da on dodaje sledeće: “U srži mog spisateljstva nije umetnost, već istina.” Čini nam se da se susrećemo sa očiglednim paradoksom, gde se o istini, večitom cilju filozofa, ne sudi kao suprotstavljenoj fikciji, već kao da je i sama delo fikcije. Dik je na fikciju o kojoj je pisao gledao kao na kreativni pokušaj da opiše ono što je opažao kao istinsku stvarnost. On dodaje: “Ja sam u osnovi analitičan, a ne kreativan, moje pisanje je jednostavno kreativan način da se nosim sa analizom.”

II deo: Futuristički gnostik

U prethodnom postu, sagledali smo posledice i moguće filozofske uticaje događaja koji se odigrao u februaru i martu 1974. godine (poznatiji kao 2-3-74) na život i delo Filipa K. Dika, što je period u kome su se doza natrijum tiopentala, medaljon u obliku ribe koji je emitovao svetlost i decenije pisanja proze i kvazi-filozofske aktivnosti spojili u otkrovenje koje je dovelo do 8000 Dikove “Egzegeze”.

[dropcaps round=”no”]D[/dropcaps]akle, kakva je priroda prave stvarnosti koju Dik tvrdi da je naslutio tokom svojih psihodeličnih vizija u 2-3-74? Da li je to obično dranje i divljanje, bez ikakve strukture, ili nam ono sugeriše nekakvu tradiciju mišljenja ili verovanja? O ovom potonjem neću diskutovati. Doduše, stvari ovde postaju malo čudnije u inače već čudnom univerzumu, tako da se držite.

Već u prvim redovima “Egzegeze” Dik piše: “Vidimo da se Logos obraća mnogim živim entitetima.” Logos je veoma važan koncept koji je razbacan po stranicama “Egzegeze”. To je reč iz starogrčkog jezika sa mnogobrojnim značenjima, od kojih jedno zaista jeste i “reč”. Takođe može da znači i govor, razum (na latinskom ratio) ili uzimanje nečega u obzir. Za Heraklita, na koga Dik često referiše, logos je univerzalni zakon koji upravlja kosmosom, koga je većina ljudi nesvesna. Dik je na umu zasigurno imao ovo poslednje značenje, ali – što je važnije – logos se odnosi i na početak Jevanđelja po Jovanu: “U početku beše reč” (logos), gde reč postaje meso otelotvoreno u Hristu.

Ali srž Dikovih vizija nije hrišćanska u tradicionalnom smislu; ona je gnostička: to je mističko poimanje, u svom najvišem dometu spoj metafizičkog ili nepoznatog Boga koji se može identifikovati sa logosom i koji sa ljudskim bićima može da komunicira u obliku snopa svetlosti, ili, u Dikovom slučaju, halucinatornih vizija.

U “Egzegezi” postoji tenzija između monističkog viđenja kosmosa (gde u univerzumu postoji samo jedna supstanca, što se može videti u Dikovim referencama na Spinozinu ideju Boga kao prirode, ili Vajthedovu ideju stvarnosti kao procesa i Hegelovu dijalektiku gde je “istina Celina”) i dualističkog, to jest gnostičkog, gde postoje dve kosmičke sile koje su u konfliktu, jedna zla i jedna dobra. Onako kako ja gledam na Dika, ovo drugo odnosi pobedu. To znači da je vidljivi svet fenomena grešan i zaista predstavlja neku vrstu zatvorske ćelije, kaveza ili pećine.

Hrišćanstvo, da ne zaboravimo, jeste metafizički monizam, gde je obaveza svakog hrišćanina da voli bilo koji aspekat kreacije – čak i one najgrešnije i najprljavije – zbog toga što su svi oni Božje delo. Zlo nema svoje opredmećenje zato što bi to onda značilo da ga je stvorio Bog, koji je po definiciji dobar. Suprotno ovome, gnosticizam proklamuje radikalni dualizam između lažnog boga koji je stvorio ovaj svet – koji se najčešće naziva “demijurgom” – i pravog boga koji je nepoznat ovom svetu. Ali za gnostika, zlo je opredmećeno i dokaz toga je svet. Postoji priča o jednom radikalnom gnostiku koji je imao običaj da se pere sopstvenom pljuvačkom, kako bi imao što manje kontakta sa kreacijom. Gnosticizam je obožavanje nepoznatog boga od strane onih koji su otuđeni od sveta.

Novina u Dikovom gnosticizmu je što božansko navodno komunicira sa nama putem informacija. Ovo je česta tema kod Dika, i on univerzum vidi kao informaciju, čak i Hrista vidi kao informaciju. Takva informacija ima neku vrstu elektrostatičkog života koji je u vezi sa njegovom teorijom tzv. ortogonalnog vremena. Ovo je zanimljiva ideja vremena, koja je u potpunoj suprotnosti sa standardnom, linearnom koncepcijom, koja seže sve do Aristotela, a po kojoj je vreme sekvenca tačaka trenutka koja se prostire od budućnosti, preko sadašnjosti, do prošlosti. Dik ortogonalno vreme objašnjava kao krug koji sadrži sve, a ne kao liniju čija oba kraja nestaju u beskonačnosti. U jednoj upečatljivoj slici, Dik tvrdi da ortogonalno vreme sadrži “sve što je bilo, kao što brazde na ploči sadrže u sebi i onaj deo muzike koji je već odsviran; one ne nestaju pošto gramofonska igla pređe preko njih.”

To je kao onaj naizgled beskrajni završni akord pesme Bitlsa A day in the life, koji nagomilava sve više i više impulse i muzičke kompleksnosti kako se približava kraju. Drugim rečima, ortogonalno vreme dopušta totalni opoziv.

U svojim najdivljijim trenucima – a da budemo iskreni, oni se javljaju veoma često – Dik objavljuje da će ortogonalno vreme učiniti mogućim povratak zlatnog doba, konkretno doba pre roditeljskog greha. Takođe tvrdi da se u ortogonalnom vremenu budućnost vraća i ispunjava se u sadašnjosti. Ovo je bez sumnje glavni razlog zašto je Dik verovao da njegova proza postaje istina, da se budućnost otkriva u njegovim knjigama. Na primer, ako na trenutak razmislite o tome kako tehnologije zaštite u savremenom svetu svakog dana sve više i više liče na godinu 2055. iz njegovog romana Minority report, možda je Dik u pravu. Možda on jeste ispisivao budućnost.

Kako se “Egzegeza” približava kraju, Dik počinje da pozajmljuje ideje i da citira “Gnostičku religiju” Hansa Jonasa, divnu knjigu koja se prvi put pojavila na engleskom 1958. Nije teško uvideti kako se Jonasova knjiga Diku obraćala poput one gorepomenute glinene posude. Jonas ukazuje na silinu i upornost – istorijsku kao i konceptualnu – ideje prosvetljenja zracima božanske svetlosti, mističkim gnosis theou (znanje o bogu, gnostička doktrina), direktnim opažanjem božanske stvarnosti. Srž gnosticizma je upravo ovaj neposredni kontakt sa božanskim, koji sam obogotvoruje dušu i dopušta da vidimo podli svet kao ono što on zaista jeste: ništa. U samom srcu gnosticizma, za Jonasa, jeste iskustvo nihilizma, to jest da je svet fenomena ništa i da se pravi svet ne može sagledati fenomenalno, već zahteva božansko prosvetljenje koje je rezervisano samo za nekolicinu, za tajno odabrane.

Dikova “Egzegeza” je neobično moćno i dirljivo redefinisanje gnostičkog pogleda na svet. Ispravno ili pogrešno – a da budemo načisto, ja nisam gnostik – gnosticiziam i dalje predstavlja, po mom sudu, snažno iskušenje koje treba najpre razumeti, pre nego što ga kritikujemo. Dik piše sledeće, a ovakvi pasusi se mogu naći po celoj “Egzegezi”:

Dakle, postoji tajna unutar tajne. Carstvo je tajna (njeno postojanje i njena moć; to što ona vlada) i tajni, ilegalni hrišćani mu se suprotstavljaju. Tako da otkriće tajnih, ilegalnih hrišćana istog trenutka čini da shvatimo da, ako oni postoje nezakonito, neko zlo koje je snažnije je na vlasti, upravo ovde!

Ova sažeta izjava pruža uvid u politiku Dikovog gnosticizma. Tu je logika veoma bliska formi mističke jeresi potekle od raznih gnostičkih sekti u periodu ranog hrišćanstva, kao što su manihejci i valentinijani, pa sve do katara i strašne “Jeresi Slobodnog duha”, za koju neki istoričari tvrde da je bila nevidljivo carstvo u Evropi tokom XIII i XIV veka.

U suštini ove vere nalazi se negiranje praroditeljskog greha: greh se ne nalazi u nama, već u svetu, koji nije kreacija pravog Boga, već zlog demijurga, koga sveti Pavle u jednom momentu kvazi-gnostički naziva “Bogom ovog sveta”. Stoga, moramo prozreti zle iluzije ovog sveta, da bismo uvideli pravi svet skrivenog Boga. Svet fenomena je kreacija zlog Boga i njime upravljaju agenti demijurga koje gnostici nazivaju “arhontima”, upravitelji i nadzornici onoga što Dik zloslutno naziva “Carstvom”. Danas ih možemo nazvati velikim korporacijama.

Kada uspemo da identifikujemo prave svetovne izvore greha, kako preporučuju gnostici, onda možemo da otpočnemo sa procesom sjedinjavanja sa božanskim, time što ćemo se odvojiti od sveta fenomena. Na kraju ovog procesa, mi sami postajemo božanski i možemo da odbacimo vladavinu zlog carstva koje upravlja svetom. Ova veza između mističkog iskustva i političke pobune se stalno preporučuje kroz celu “Egzegezu”. To je ideja prema kojoj smo mi robovi Carstva, a svet je zatvor kojeg moramo da se oslobodimo, iz onoga što gnostici nazivaju “bednom ćelijom boga stvoritelja”. To je ono što Dik nazova ZCG, Zatvor od Crnog Gvožđa, gde se na suprotnoj strani nalazi iskupljenje u vidu BPD, Bašte Palminog Drveća.

Primetite naglasak na tajnovitosti. Prva tajna je da svetom upravlja zli suveren ili vladine elite koje zajedno čine neku vrstu tajnog društva. Svet sam po sebi je skup korporacija koje su međusobno povezane novcem i koje služe samo interesima poslovnih lidera i vlasnika deonica. Druga tajna – “tajna unutar tajne” – pripada onoj nekolicini koja je odlučila da proguta crvenu pilulu, koja je poderala veo Maje. Drugim rečima, oni su videli “matriks” – što je aluzija na pop kulturu koja bi mogla da nas odvede do nekih iznenađujućih, čak alarmantnih, savremenih implikacija gnostičkog pogleda na svet.

III deo: Avanture u fabrici snova

Strastan, doduše i čudan, pogled na svet Filipa K. Dika i gnosticizam koji on otelovljuje pruža mnogo više od objašnjenja onoga što neki zovu distopijski prevrat u naučnoj fantastici, koji traje od šezdesetih naovamo; on nam pruža nešto što je verovatno postalo dominatni model razumevanja fikcije u naše vreme, bilo da se radi o književnosti, umetnosti ili filmu. Prema toj ideji stvarnost je opasna iluzija, represivni i autoritarni matriks proizveden u fabrici snova, koji moramo da srušimo kako bi videli stvari kakve zaista jesu, i kako bismo imali pristup istini. A budimo iskreni: veliko zadovoljstvo pruža misao da smo strgnuli veo iluzije i uvideli istinu – “Ja sam jedan od odabranih, jedan od upućenih, jedan od onih koji su u gnosi.”

Dikov gnosticizam nam omogućava da u novom svetlu sagledamo egzistencijalno najteže učenje tradicionalnog hrišćanstva: da greh počiva u nama u obliku praroditeljskog greha. Kada prihvatimo gnosticizam, onda možemo da tvrdimo da zloba nema izvor u ljudskom srcu, već je tamo napolju, sa pokvarenim arhontima korporativnog kapitalizma, ili s kime već. Mi nismo podli. Svet je podao. Ovo je uvid koji je svoj savremeni glas imao u Rusou, pre nego što je izvršio uticaj na čitav niz romantizama, što je pokrenulo ideju o prirodnoj ljudskoj dobroti i dečjoj nevinosti. Mi odrasli idealizujemo detinjstvo, jer život kad porasteš izgleda kao katastrofa. Zaboravljamo da kada si dete – kada si toliko bespomoćan – to često jeste neka vrsta katastrofe.

Iz gnostičkog ugla, jednom kada vidimo kakav ovaj podli svet zaista jeste, možemo da se povučemo i ponovo otkrijemo suštinsko dobro, božansku iskru u nama, našu čistotu, našu autentičnost. Upravo sama ta želja za čistotom i autentičnošću jeste ono što pokreće celokupnu pokvarenu industriju opskurantizma Novog doba, i njegove mnogobrojne tehnike spiritualnog i materijalnog “detoksa”, njegovo kvazi-kliničko, multimilionski lukrativno insistiranje na Tajni. Protiv ovako otrovnog pogleda na svet, mislim da moramo da naglasimo koliko smo predivno nečista i neautentična stvorenja. Kakva god iskra da počiva u nama, nije božanska, već ljudska u potpunosti.

Pored trilogije “Matriks” i filmskih adaptacija Dikove proze, postoje i izrazite gnostičke teme u skorašnja dva filma danskog scenariste i režisera Larsa fon Trira. Svrsishodno je pomenuti ih na ovom mestu u nekoliko rečenica.

U “Antihristu” (2009), lik koji tumači Šarlota Gejnsburg izgovara: “Priroda je Satanina crkva”, dok u “Melanholiji” (2011) lik Kirsten Danst govori Šarlotinom: “Sve što znam jeste da je život na zemlji zlo.” Ono što nije gnostičko kod fon Trira je dopunsko insistiranje na tome da ukoliko je život zlo, onda nigde drugde nema života. Zvog ovakvog rezona bi trebalo da pozdravimo sudar planete Melanholija i zemlje.

Čistiju verziju gnostičke ideologije autentičnosti možemo naći u najprofitabilnijem filmu svih vremena u Americi, Džejms Kameronovom “Avataru” iz 2009. Do 2154, zemaljski resursi su se istrošili i priroda je svedena na prljavu, otrovanu ljusku. Korumpirana i svemoćna RDA korporacija vrši iskopavanja prikladno nazvanog unobtainiuma na planeti Pandora. Ovo je dom Na’vija – prelepih plavokožaca visokih tri metra – koji imaju veoma intimni odnos sa prirodom i obožavaju majku boginju Ejvu. Džejk, utučeni invalid i bivši marinac postaje svoj Na’vi avatar i spaja se sa svojom pravom ljubavlju Najtiri i stapa se sa prirodom posle pobede nad satanističkim ljudskim snagama korporativog zla. On gubi svoj ljudski identitet i postaje vanzemaljac, ostavljajući za sobom svoju užasnu postojbinu Zemlju, zarad blagoslovene vanzemaljske zemlje. Poenta je u tome da se autentična harmonija sa prirodom može postići jedino odbacivanjem ruha ovozemaljske prirode i postajanjem tuđinom. Takva je i glavna fantazija gnosticizma.

Dikov gnosticizam nam takođe omogućava da shvatimo paranoični stil američke politike – a možda čak i ne samo američke. Na primer, Dik se stalno vraća na temu Votergejta i ideju da je uklanjanje predsednika Niksona reafirmacija starog božanstva nad lažnim idolima iz pećina. Konkretno, da je svet fenomena zatvor kojim rukovode pokvarene, tajnovite i zlonamerne elite. Postoji previše političkih analogija sa ovim pogledom, da ih ovde sve navedemo. Na primer, razmislite o besomučnom rastu teorija zavera koji ide ruku pod ruku sa širokim, rizomatskim procvatom interneta. Razmislite o široko rasprostranjenoj ideji – i na levici i na desnici – da Sjedinjenim Državama upravlja tajna, svemoguća elita. Njih su često identifikovali kao Slobodne masone, ili Jevreje, a sada ih obično identifikuju kao bivše zaposlene u Goldman Saksu.

Ako mislite da postoji neka tajna do koje se može doći, a koju oni skrivaju od nas, i da to podrazumeva stvaranje jedne grupacije ili male, tajne sekte koja bi radila protiv njih, onda se nalazite u esencijalno gnostičkom načinu razmišljanja. Politika ovde postaje odbrana čistote od nečistih, neautentičnih sila, a pravi lider bora biti autentični heroj koji može da usprotivi silama zla sa skoro nadljudskom odlučnošću: Mit Romni, izvolite ovuda.

Moral gnosticizma je takođe neobično relevantan za našu trenutnu situaciju. Kao što Hans Jonas ističe, sopstvenici gnose pozicioniraju se daleko od velike, kaljave gomile ljudstva. Mržnja prema svetu podrazumeva i prezir prema ovozemaljskom moralu, što dovodi do dva jednaka, ali suprotstavljena, etička odgovora: asketicizam i libertinizam.

Asketa izvodi zaključak iz pristupa gnosi da je svet otrovna, kontaminirajuća mašina, sa kojom bi trebalo imati što je manje moguće kontakta. Ovo je verovatno u skladu sa celokupnom savremenom kulturom i kultom “detoksa”, koji insistira na pročišćenju tela i duše naspram ekološkog, nutricionističkog i seksualnog kontakta, sa ciljem da se nađe i očuva božanska iskra. Užasna istina savremenog asketicizma je moćno prikazana u jednom drugom filmu – “Sigurna” (1995) Toda Hajnsa, u kome lik koji tumači Džulijen Mur razvija potpunu alergiju na život. Ono što se ovde označava kao “ekološko oboljenje” odvodi je na kraju do self-help sekte u kalifornijskoj pustinji, gde živi sama u hipoalergenskoj ćeliji, mumlajući svom odrazu u ogledalu “Ja volim sebe” i druge mantre.

Druga strana asketizma je libertinizam: to jest, pristup gnosi koji podrazumeva istovremeno i apsolutnu slobodu i apsolutnu zaštitu. Pomislićemo na hermetički šarlatanizam Alistera Kroulija “Radi šta ti je volja!” Ali možemo takođe pomisliti i na – a ovu priču sam čuo u bezbroj prilika, često kasno uveče – njujorški urbani mit o veoma bogatom tipu koji namerno luta pijan ili naduvan u susret saobraćaju na ulici. On zna da mu se ništa lose neće dogoditi. Jer sudbina je na njegovoj strani, stoga je on slobodan da čini šta god mu je volja. Jednom kada dobijete pristup Tajni, sile univerzuma će se podrediti vašim željama.

Pred licem ovog otuđenog i otrovanog sveta, možemo se ili povući na sigurno, ili da se naglavce bacimo u vrtlog čovečanstva. U svakom slučaju, ja znam da ću biti okej.

Koliko god nesumnjivo blesavo zvučalo, mislim da je Dikov gnosticizam odgovor na duboku i suštinsku anksioznost našeg vremena. Nesavladivi uspon determinističkog naučnog pogleda na svet preti da izvrši invaziju i preuzme sve one oblasti ljudske aktivnosti koje mi povezujemo sa literaturom, kulturom, istorijom, religijom i svime ostalim.

Zapitajte se: šta da radimo kada se susretnemo sa monističkim sveprožimajućim naturalizmom? Možemo da ga prihvatimo, nadajući se da ćemo istrgnuti koliko god možemo krhotina čudesa i značenja iz ispitivanja mozga ili kosmosa, koje se prodaju kao šarene, komercijalne knjige, napisane od strane proverenih, nagrađivanih naučnika. Ili možemo da odbacimo naučni determinizam time što ćemo se vratiti istoj verziji dualizma. To može da znači da prihvatamo spiritualnu ili religijsku metafiziku bilo koje veroispovesti, ili –ako je neko još uvek nostalgičan prema razočarenjima modernizma koje vidimo kod, recimo, Kafke i Beketa – možemo da se vratimo na usamljeno, otuđeno sopstvo u bezdušnom svetu anomije.

Ali možda postoji i drugi način, način koji nije niti u potpunosti naturalistički, niti religijski, niti je neka vrsta redukcije modernističkog mizerabilizma. Ako je tako, citirajmo Jonasa, onda “filozofija mora to da otkrije”. Ali to je druga priča, za drugu priliku.

Tekst: Sajmon Kričli
Prevod: Danilo Lučić
Izvor: opinionator.blogs.nytimes.com

Preuzeto sa: glif.rs