Koren vida

Vikali ste užasno, da je vaš glas u mom telu kao otrov razgoreo. Urlikali ste zverski i ćutanjem vašim nemarnim, vi na točkovima, vazdušni, podzemni, vezani. Očevi, decom osuđeni; vi ljubavnici, majski bednici; vi radenici, crveni i upljuvani znojem; vi smireni pred morem i suncem, pred šumama i u senkama planinskim; vikali ste svima pokretima, glasovima, gutanjem, smehom i spavanjem vašim razvučenim; o drali ste se zverski, da me vaš glas sad muči neizmerno.

Koren vida otpočinje junakovim sećanjem na prezrivo suočavanje s banalnom filistarskom svakodnevicom, koje ga tera na povlačenje iz društva i okretanje sebi. No, u osnovi knjige jeste njegovo traganje za autentičnim vrednostima u svetu koji ih ne priznaje, što se pretvara u sablasno-košmarni niz fiksacija i prikazanja, taj neizbežni teret nove raskorenjenosti.

Već naslovna metafora Vučovog antiromana funkcioniše kao anticipativni odjek Bunjuelovog i Dalijevog zasecanja oka iz prvog nadrealističkog filma – Andaluzijski pas. Motiv gledanja očekivano je privilegovan u Korenu vida, kako po učestalosti tako i po značaju, a najčešće je reč o pogledu (ka) unutra, o introspekciji i zagledanosti u sopstvene fantazije. Nije teško naslutiti da je u naslov knjige upisana želja da se, snagom vlastite, nadrealizmom inspirisane vizije, prodre iza vidljive stvarnosti, iza „zakorelih” i ustajalih koprena očinjeg vida, sve do istinske nadstvarnosti. Ovo nastojanje deo je nadrealističkog poverenja u mogućnost da se dopre do onog izvornog i prvobitnog, iz kojeg će biti oslobođene neslućene stvaralačke energije.

(Jovan Bukumira)